Hypnagogic state of mind

Ovaj post je zapravo reakcija na post moje dobre prijateljice, napisan na jednom drugom blogu… Tako reći, odrasle smo zajedno, a ona u ponedeljak dobija holandski pasoš. Svoj blog je naslovila sa “Last Day Of Being Serbian”. Nju samu potresla je zapravo ta realnost da prelazi iz jednog građanskog statusa u drugi, a postavivši ovaj naslov na internet, i kod mene je probudilo niz razmišljanja na tu temu. Jedno od pitanja je kako se ja osećam kao Srpkinja? Da li sam ja zaista to, tj kakav je uistinu osećaj? Jesam li ja tipična Srpkinja? Ko to određuje? Koliko smo svi determinisani opštim predrasudama… I na kraju krajeva, da li je Sanja od ponedeljka nešto drugo u odnosu na to šta je bila pre, jer je tako napisano na nekom official parčetu papira? Šta se u osnovi menja od sutra? A onda, misli idu dalje, počinjem da se bavim pitanjima na domaćem terenu… Od pojave višepartijskog sistema u nas, popularna sportska disciplina je natjecanje ko je veći Srbin. I sad opet se vraćamo na isto pitanje - šta nas određuje kao Srbe? Sarma & rakija? A pogotovo je glupo u sred Srbije reći “ja sam kosmopolita”. Mislim, kakav crni kosmopolita, u zemlji kojoj je trebalo 9 godina da popravi mašinu zvanu Robot za farbanje automobilskih školjki, i koja to ističe kao vrhunski tehnološki trijumf države? Da se razumemo, nisam ja od onih koji uživaju da pljuju po sebi samima, samo sam umorna od gluposti, željna prigresa, željna toga da se kolektivno dozovemo u pamet. Nije me sramota, niti je to ikad bio slučaj ‘ da sebe deklarišem kao Srpkinju, jedino me muči to što nisam nikome u stanju da objasnim - šta ja pod time podrazumevam? Can anybody help?